"MA KOJI HOLLYWOOD? MOJ SPLIT JE BIJA HOLLYWOOD!"

Ko je bija sritan ka ja pa da je s ponistre svoje sobe moga usrid noći gledat kako veliki Smoje i Ona pravidu krugove priko Rive, điravaju, i to sve na nekih dvadesetak metri od moje posteje ?

Od Đige do Matejuške pa nazad,  i tako stotine puti. Po uru, dvi vrimena bi ih pratija u stopu, i to s glavon na kušinu, okrenut prema prozoru.

Smoje je uvik priko ramena nosija nekakvu staru boršu, u ustima bi čuča španjulet, a ruke bi drža na gujici. Ona bi ga pratila i ništo mu žvelto tumačila rukan.

Uvik ista slika, svaku večer, od ponoć do jedan oli dva bota.

To su bili moji prvi “bliski” susreti s velikin književnikon, oli kako bi on više volija reć, publiciston.

Ma da mi je bilo bit tu blizu njih pa čut o čemu to oni pričaju, ča to Ona maše rukan, ča on stalno muči a ona ka navijena govori.

Mislija san; kad odrasten upoznat ću se s njin... i ja ću doli priko Rive šetat pokraj njega, raspravjat ćemo o važnin stvarima; o politici, balunu, o Malon Marinku, o librima...

Ta mi se želja nikad nije ostvarila. Dosta godin poslin Smoje je umra. Ubija ga je španjulet koji je toliko volija.

Zakopali su ga u Žrnovnici, mistu odakle je rodon i moja mater.

Po njegovoj želji, vječno će počivati pokraj Lepine ćeri Renate, koju je volija ka svoje rođeno dite.

Kad je krajen sedandesetih snimano Smojino “Velo misto”, najvažnije scene, one na "Voćnon trgu" snimane su u Zagrebu, a ne u Splitu, a na opće čuđenje cilega grada.

Odgovorni s televizije brzo su objasnili da je jeftinije napravit "Voćni trg" u televizijskon studiju, nego ga već imat napravjenog.

Ni do danas tu "logiku" nisam shvatija, ali to sada nije ni važno.

Velo misto je definitivno domaće remek dilo, i nijedna domišljatost nekakvog “pripametnog producenta” nije ga mogla spizdit.

Ima san jedanaest godina, i po prvi put san ima priliku gledat kako se snima televizijska serija.

Poznati glumci, statisti, judi sa filma, televizije, prolazili su pokraj mene.

Moga san in noge zapet. To je za mene bija pravi doživjaj.

Ma koji Hollywood? Moj Split je tada bija Hollywood. I kad se ništa ne snima u njemu svi glume.

Za mene, najvažniji događaj sa snimanja priče “Velog mista” zbija se, u kući u kojoj sam živija.

Moja susida Vesna koja je stala kat iznad mene, iznajmila je judima s televizije svoje dvi sobe, a za snimanje scena koje su se događale u stanu likova Tonća i Kate.

Mi dica iz ulaza gledali smo snimanje svih tih scena uživo. Gleda san kako Tonći (Milan Štrljić) jubi Katu (Miru Furlan)

Gleda sam je kako ona hoda po stanu u mudantama, i bilo je to nezaboravno i uzbudljivo dječačko iskustvo. Samo smo morali bit mirni i tihi.

A ča sve ne bi napravilo dite Geta za pogledat bokun gačica i šotane lipe Mire Furlan.

Režiser nas je trpija jerbo smo mu išli kupovat španjulete i pivo za glumce i kamermane. Samo bi viknija:

"Dica, deset piva i šteku Marlbora!"

Izvadija bi dvi crvene stotice, da ih nekome od nas, a mi bi svi u čoporu trkon u samoposlugu, i brzo, ča prije nazad, da možemo nastavit gledat snimanje serije.

Jednon zgodon san ima velike probleme u školi zbog snimanja Velog mista.

Zakasnija san u školu uru vrimena. Nije bija problem u tome ča san ja zakasnija, jer ritko san i dolazija na vrime. Problem je bija u mojoj škuži.

Snimala se scena rastanka.

Tonći gre na front. Obučen u soldatsku monturu, pištolj mu oko pasa, kanočal obisija oko vrata, i gre on na front. Kate ga ispraća do vrata...

"Gren, gren ženo, i možda se nikad više vratit neću!", patetično i samosažaljivo reče Tonči.

"I znaj Kate, da ću časno izvršit svoju svetu dužnost prema Kraju i otađbini! Šinjel mi daj!"

Izlazidu na skale. Tonči prvi, Kate za njin. Tonči napravi sedan, osam skala i okrene se prema njoj:

"Čuvaj mi se Kate!"

Ona mu cinično odgovori:

"Adio viteže moj!"

Tonči se više nije nikad vratija, a ja san zakasnija u školu.

Trkon san se uputija i puten san razmišja ča ću sad reć Viskićki.

Reću joj da je bila prometna nesrića na putu, pa da je policija blokirala put. Ma ne... reću joj..., da mi je babi bilo slabo, pa da smo je vodili u bolnicu. Nesmin, ako doma saznaju ubit će me. Znan, reću da san bija u zubara. Ne mogu to san jučer reka. Ma reću joj istinu, ko je jebe.

Lagano pokucan na vrata od razreda. Ulazin tiho, kad...

"Opet Pelaiću, ta tko li je danas umro, Julije Cezar možda?", kaže podrugljivo nastavnica računa.

"Nije drugarice, nego nisan moga ić u školu dok Tonći ne ode u rat."

"Koji rat, koji Tonći?"

"Prvi svitski drugarice. Tonći, od Kate muž."

"Vanka!", prodere se uzrujano Viskićka, "i ne dolazi mi više na sat bez roditelja."

-Aha, kako da ne, sebi san u bradu promrmlja.

"Lude li ženske, ona mi ne viruje da je Tonči treba ić u rat i da zbog toga nisan moga doć na vrime u školu", dobacija san teti Miri podvornici, na izlazu iz škole.

Teta Mira ništa nije razumila, samo je slegnula ramenima.

Nikome doma nisan reka ča je bilo jer bi popizdili, samo san babi sve ispriča. Ona je bila žena od povjerenja.

"Ništa ti ne brini, ja ću sutra poć do te nesriće i cilu ću je smantat", kazala mi je baba.

Sutra je išla u školu odma prin prve ure. Sačekala je Viskićku isprid zbornice, i čin ju je vidila odma jon je prišla.

"Dobar dan dobra ženo", kaže joj baba na svoj zajebantni način.

Viskićka ništa ne sluti.

"Dobar dan, izvolite?"

"Ja san baba od Ernesta."

"A vi ste ta baka koja je svakodnevno na pregledima očiju, tlaka, srca...?"

"A šta da Van se žalin dobra ženo. Godine su tu, zdravje me istini za voju ne služi baš kako bi tribalo. Ali iman eto tog mog dobrog unuka, pa me bidan vodi svaki dan po likarima. Nije mu lako, znan. Ima on i svojih briga; škola, učenje..."

Viskićka se skoro afanala…

"Onda je to sve istina, što mi dečko priča?!", ne virujući upita naivna nastavnica.

"Ženo moja, sve ča Van kaže istina je. On Van više voli reć istinu nego se kruva okusit! Ja mu to ponekad i zamiran, ali ča ćete, to je jače od njega. Kažen mu: Budalo, pizdo..., ajme oprostite, kažen mu budalo, ča može sirota i gola istina u bogaton carstvu laži, a on će van meni:

"Istina baba, istina, ali da mogu Bogu prid oči! Virujte mi dobra ženo, pošten je mali, puno pošten.”

"Zaista ste me sada zbunili gospođo. Pa jučer mi je došao sa pričom o nekakvom Tonću koji je išao u rat, i da je zbog toga zakasnio u školu, a kada sam ga upitala u koji rat, rekao mi je u Prvi svjetski. Zar vama to ne sliči na provokaciju?"

"Nije to provokacija Tonči je, znate,  jučer iša u rat. Kate ga je ispratila. Pa žena prati muža kad gre u rat, zar ne? Ne znan zašto to vama sliči na provokaciju, ali virujte, i ja san plakala?"

Viskićka je ostala bez teksta. Biće da nije znala ko je tu zapravo lud. Samo je tiho, s ustručavanjem rekla babi:

"Pođite Vi gospođo kući. Sve je u redu. Ernestu recite da se može vratiti na moje satove."

Briga babu ča Viskićka misli da je i baba luda ka i unuk, ali ona je svome unuku pomogla.

EP