ERNEST PELAIC (STORIES)

Njena mama me je voljela. Bio sam joj, kako je znala ponekad reci, simpatican i pristojan momak, ali tada nije znala za vezu svoje mladje kceri i mene. Mislila je u stvari da kod njih svracam zbog starije sestre, iako ni na tu mogucnost nije bas sa simpatijama gledala, ali je ocito tu opciju bila spremnija prihvatiti. Zbog njene mladosti, i niza drugih specificnih okolnosti, svoje osjecaje nismo javno pokazivali, iako smo bili samo par godina razlike. Bio je to teret koji sam svjesno nosio, i nije bio lak, ali bio sam spreman cekati jer sam je uistinu jako volio, a znao sam da i ona voli mene. Zajedno smo slavili nase rodjendane, blagdane, zajedno smo isli u kino. S njom sam odgledao sve baletne premijere iako me balet nije nikada zanimao. Film "Red Shoes" ("Crvene cipelice") stari i meni dosadan film, pogledao sam s njom u 30-ak navrata. Sve sto je zeljela uraditi, sa mnom je htjela napraviti prvi puta. Mrzila je kada bi u prolazu krisom pogledao zgodnu djevojku......

Taj kobni dan bio je 8. marta 1984. godine, Međunarodni dan žena. Ja 15, a Ona 14 godina. Već mjesec i 16 dana smo skupa. To mi je tada izgledalo jako dugo. Ne viđamo se baš puno, ali obavezno svaki dan bez iznimke, makar na pola sata. Ona je opčinjena ljubljenjem, ja rado uhvaćen u tu njenu "klopku". Svo zajedničko vrijeme svakodnevno provodimo skriveni na prvom katu stubišta na Manušu, u zgradi na čijem ulazu velikim slovima piše "OBNOVA", i ne razgovaramo bas previše, samo se ljubimo. Kada dođe vrijeme da Ona mora kući, sjetimo se toliko toga što smo htjeli jedno drugom reći, ali nema veze, pričati ćemo sutra.... bit će vremena :(  Ljubav je naizgled neuništiva. Dvoje mladih koji se vole i koje nitko nikada neće razdvojiti. Neuništiva tvrđava ljubavi. Bar smo tako mislili. Pričala mi je stalno kako su njeni roditelji jako strogi, i kako ne smiju znati za mene jer bi sve propalo. Takvu situaciju šutke nerado prihvaćam, ali puno razmišljam o tome kako da se prestan...